-4°C

Beograd

Photo: Twitter/Printscreen

Izvor: Kurir.rs

TENISKA SEZONA 2020. NAGOVESTILA VELIKA IZNENAĐENJA

Šta će obeležiti tenisku 2021. i koju ulogu u tome će imati kreatori “zlatne ere tenisa” - a koju pripadnici novog talasa šampiona?

Pobedom izvrsnog mladog ruskog tenisera Danila Medvedeva nad novim osvajačem Ju Es Opena Dominikom Timom spuštena je zavesa na najčudniju sezonu u „Open Eri“ tenisa – a možda i u stogodišnjoj-plus istoriji ovog sporta – čime je označena jedna važna faza u neumitnoj tranziciji dominacije „velike trojke“ ka „mladim lavovima“ (ako se u tu selekciju uvrsti i Grigor Dimitrov) – posle njihove četvrte uzastopno osvojene titule na završnom Mastersu sezone. Upravo zbog ovakvog niza uspeha, i sleda događaja kroz koje su Medvedev, Cicipas, Zverev, spomenuti Griša, Rubljov – a uz njih i Siner, Šapovalov, De Minor, Hačanov, Ožer-Aljasim i ostali iz te plejade demonstrirali i/ili nagovestili punu afirmaciju svoje netto teniske vrednosti, preovladava osećaj ne kraja – već pokretanja novih i važnih zbivanja u svetskom tenisu. Ako su i neki pratioci ovog sporta imali osećaj „potrošenog nestrpljenja“ da se ovako nešto i desi kroz minule godine, valjda sada mogu da uživaju u strasti, lepoti i virtuoznosti tenisa koji novi pretendenti za istaknute pozicije u teniskoj istoriji prikazuju širom planete.

Da li je i u kojoj meri ovom scenariju „kumovala“ i koronom potrešena sezona – prekinuta, skraćena, pretumbana i komprimovana? U to skoro da nema sumnje, jer je upravo stara garda mudrom navigacijom kroz njen uobičajeni tok održavala prednost i privilegovana mesta, raspoređivala energiju, interese i ciljeve i koristila višegodišnje iskustvo da jednačinu uloženog i povraćenog perpetualno primenjuje - u svoju korist. Iako se bodovi stečeni na turnirima prošle godine nisu gubili, bio je potreban visok nivo adaptibilnosti kako bi zgusnuti kalendar nastupa na različitim podlogama (bez iole pristojnog pripremnog perioda, jedne od fiksnih konstanti teniske sezone) bio isposlovan – a da se pritom izbegnu povrede, veće oscilacije u formi i ostvare koliko-toliko pozitivni rezultati. I, uistinu, kada pogledate upravo na rezultate – videćete koliko je ova sezona bila rasparčana, ili – ako vam to više odgovara – izjednačena. Slemovi – Đoković osmi put u Australiji, Nadal trinaesti u Parizu – i Tim, prvi put u Njujorku. Najviše osvojenih trofeja – Rubljov, Đoković – dva Mastersa, a treći Masters sezone (Pariz) i u nizu po prvi put onaj završni u Londonu – usred jeseni probuđeni Medvedev... Kako su se stvari odvijale, ko zna koja reprezentacija bi osvojila Dejvis Kup – ali on ove godine nije održan.

je prekinuta odlukom vlasti gradića u kome se održava prvi Masters sezone o njegovom otkazivanju, praćena dramatičnim zbegom igrača poslednjim letovima van Amerike. Za mnoge je – poput jednog Rafaela Nadala – ovo označilo početak najduže pauze u njihovim teniskim karijerama – a da su pritom „zdravi i pravi“, a za druge – nastupe na improvizovanim turnirima, na kojima su među vodećim sponzorima važno mesto imale kompanije iz oblasti igara na sreću – inače potpuno zabranjene da se u toj ulozi pojavljuju na svim turnirima regularne ATP i WTA sezone. Da se sve što se vezuje za svetski tenis ne dešava samo kroz rekla-kazala postove na tviteru, uskoro se pobrinula Teniska federacija Francuske, bezobzirnom objavom dejstva atomske bombe o pomeranju Rolan Garosa sa standardnog termina u maju za (isprva nedelju dana posle, a zatim) dve nedelje posle Ju Es Opena, krajem Septembra. Kada se učinilo da je pošast korone privremeno obuzdana, desio se i Adria Tur (dobra, korisna i plemenita ideja i koncept za ovaj donekle zapostavljeni deo teniske planete koji bi mogao da svoje mesto nađe u kalendaru redovnih teniskih zbivanja, pored Lejver Kupa i ostalih egzibicionih događaja) – ali očito prevremeno, i bez prave preventivne, rezervne ili izlazne strategije – što ga je nažalost svrstalo u red kontroverznih teniskih projekata i odluka, grubo kritikovanog od strane brojnih samozvanih nosioca prava izraza teniske svesti i savesti. U takvom ambijentu, ponovni početak sezone najavljen za avgust je bio posmatran sa dosta skepticizma. Već nekoliko nedelja posle – prilikom održavanja Sinsinati Mastersa u prvom patentiranom „teniskom mehuru“ Njujorka – čudne, nejasne i nedovoljno pravilno primenjene propozicije zdravstvene zaštite i preventivnog karantina – pomešane sa tenzijom stvorenom intervencijom dnevne politike zemlje-domaćina na program međunarodnog sportskog događaja (odlaganje dana igre zbog nasilja nad afroamerikancima) – rezultirale su buntom jednog broja igrača i igračica i najavom stvaranja Asocijacije Profesionalnih Igrača i Igračica Tenisa PTPA pod su-vođstvom Đokovića i Pospešila, organizacije za zaštitu njihovih prava. Do tada predsednik i član ATP Saveta igrača, Đoković i Pospešil su se povukli sa tih pozicija, i oko sebe okupili nekih 60-tak koleginica i kolega – sa napomenom da oni sebe vide (i da bi želeli da ih drugi vide) kao „deo ATP-jevog ekosistema“ i organizaciju koja želi konstruktivno da deluje u okviru globalne teniske scene i diskusija. No, ni ta priča nije bila dorečena sve do pre nekoliko dana – kada je, posle poraza od Medvedeva na završnom Mastersu u Londonu, Đoković javno izneo informaciju da su on i Pospešil bili „prisiljeni, pod velikim pritiskom, da podnesu ostavke na svoja mesta u ATP Savetu“. A kako su sprečeni novom zvaničnom odlukom ATP organizacije da – uprkos tome što su ih igrači nominovali da se vrate u to telo - ne mogu da obavljaju funkcije u PTPA i ATP telima istovremeno – Đoković (i Pospešil) smatra(ju) da su sada maske zvanično pale, i da će se nova organizacija PTPA uskoro oglasiti sa ozbiljno sročenim planom i programom njihovih aktivnosti. I tako smo, za kraj teniske sezone, dobili naznake početka mogućeg teniskog „rata“ na administrativnom terenu – i verovatno odlaganje početka celokupne naredne sezone usled teško razumljivih odluka premijera Australijske savezne države Viktorija o pravilima karantina za igrače koji bi, po inicijalnom planu Teniske Asocijacije Australije, trebali da počnu da stižu već sredinom decembra za karantin i pripreme za produženo „tenisko leto u mehuru Melburna“ (paket-aranžman po kome bi se svi turniri standardne Australijske turneje ovoga puta održali jedan za drugim – u kompleksu Australijen Opena, Melburn Parku).I pored svega navedenog i zabrinjavajućeg – posebnu pohvalu zaslužuju dva monumentalna uspeha: to što je Rafael Nadal po trinaesti put osvojio Rolan Garos i sa 20 Grend Slem titula se izjednačio sa liderom u ovoj kategoriji – Rodžerom Federerom, i što je Novak Đoković po šesti put osvojio trofej za završetak sezone na prvom mestu ATP rang liste – na tek nekoliko koraka od obaranja rekorda spomenutog Švajcarca po ukupnom broju nedelja (310) provedenim na vrhu. Ovakva sezona svakako nije bila po ukusu ni jedne ni druge istorijske teniske ličnosti, pogotovo oskudna za Nadala (samo jedna titula, nasuprot Novakovih 4) – ali su obojica pokazali da eri šampionskih uspeha svakako nije došao kraj, ako je možda nastavak njihove apsolutne dominacije i strahopoštovanja od strane njihovih protivnika pod velikim znakom pitanja. Nadalovi komentari posle poraza na Mastersima u Parizu i Londonu nisu odslikavali razočarenje, već relatvno zadovoljstvo prikazanom igrom i borbenošću – u potpunosti u skladu sa njegovim dobro poznatim izdanjima za protivnike i javnost. Novak je, i pored svih pretrpljenih direktnih i podsvesnih pritisaka, imao prednost od skoro nedostižnih 4-0 u odlučujućem taj-brejku polufinala u Londonu protiv igrača sa kojim ima izrazito negativan skor u poslednje 3 godine (5 poraza, 2 pobede) – sa barem izjednačenim šansama za konačno osvajanje trofeja u finalu protiv Medvedeva. Za one koji bi radije da sumnjaju u ovu pretpostavku, preporučujemo da se sete Novakovog pohoda na trofej na Ju Es Openu 2018 – kada je, i pored fizičkih problema i lošije igre u početnim rundama turnira, dokazao svoj šampionski pedigre pobedom u tri seta protiv još jednog igrača koji mu je više puta u karijeri naneo bolne poraze – Del Potra.Kako bi mogli da posmatramo ovu sezonu Novaka Đokovića? Jedini pravi odgovor bi mogao da glasi – iz više uglova, jer je to pravi način da se sagledaju sve njene posebnosti i nepobitni varijabilni uticaji na igru i rezultatski saldo. Početak – fantastičan, furiozan: osvojen ATP Kup, Australijen Open, Dubai 500 – pobeđeni najveći rivali, neki i u mečevima obeleženim čudesnim preokretima „a la Novak“. Prekid sezone – u najgorem mogućem momentu, kada je bio na vrhuncu forme. Nesrećan Adria Tur, pozitivan test na koronu – ali i pored svega toga – povratak u top formu u rekordnom roku, i osvajanje Sinsinati Mastersa – bez obzira na sve kontroverze koje su obeležile taj turnir. No, svi oni koji poznaju Novaka svesni su i njegove emotivne strane i strastvene prirode – i sigurno je da ono što je od njega percipirano kao nepravda prema igračima tokom događaja na Sinsinati Mastersu nije moglo tek tako da nestane u nekoj fioci, folderu ili sefu sa dvanaest brava. Da li ovim rečima dajemo uvod za još jednu analizu uzroka šokantne eliminacije diskvalifikacijom u četvrtom kolu Ju Es Opena? Odgovor je – ne, jer bi to bilo previše – ali ono što nam je Novak otkrio u Londonu o zbivanjima iza scene tih dana na drugoj obali Atlantskog okeana ukazuje na to da je njegovo nezadovoljstvo nesrećnim gubitkom jedanaestog gema prvog seta protiv Karenjo-Buste i sve sto se dalje desilo na Artur Ešu tog dana barem teoretski moglo biti naglašeno uticajem zbivanja iz domena „teniske politike“

SVE O KORONI

NOVE MERE STUPILE NA SNAGU! Evo ČEGA ćete morati da se PRIDRŽAVATE u NAREDNIM DANIMA!

Brnabić OTKRIVA! Evo od koga zavisi da li će biti ZATVORENE ŠKOLE I VRTIĆI!

POZITIVAN EFEKAT MERA: U Francuskoj NAGLI PAD broja NOVOZARAŽENIH!

Bajden PREDSTAVIO TIM koji ulazi u Belu kuću, na spisku dobro POZNATA IMENA!

Posle njujorške epizode, šampionski pedigre i srpski inat Novaku donose titulu na njemu omiljenom Mastersu, na šljakastim terenima rimskog Foro Italika. No, ono što je sledilo u Parizu – bilo je mnogo gore od očekivanog i za njega i za sve ostale igrače koji su se podvrgli eksperimentu igranja Rolan Garosa krajem septembra – turnira koji sa sobom nosi brojne klimatske nepredvidivosti i nepovoljnosti čak i u njegovom standardnom prolećnom terminu. Najizazovniji od svih Grend Slemova – između ostalog i po tome što ga odlikuje i rezidentni (skoro doživotni) šampion Rafael Nadal – otvoreno prvenstvo Francuske je ove godine podsećalo na slalom kroz mulj (na šta je podloga za igru često i podsećala), gde sa maksimalnim oprezom treba proći kroz svaku kapiju. Nažalost, Novak je upravo na pretposlednjoj kapiji – u polufinalu protiv Cicipasa, potrošio previše vremena/energije – što se negativno odrazilo na njegov nastup „za zaborav“ u finalu protiv „bika iz Manakora“ – koji je ovim trijumfom dokazao mudrost iza odluke da se ne izlaže trzavicama skraćene američke letnje turneje, usresredi na odbranu „svog“ Slema i izjednačavanje Federerovog rekorda po broju osvojenih najvažnijih trofeja sezone. Nastup na nikada jačoj „petstotici“ u Beču bio je, u retrospektivi, utilitarne prirode sa ciljem obezbeđivanja prvog mesta ATP rang liste – ali se u iznenađujućem porazu protiv – zamislite – budućeg finaliste Sonega kod našeg asa video akumulirani zamor od svega što mu je ovakva teniska sezona bacila na leđa. Pariski Masters je preskočen iz ispravnih strateških razloga, sa namerom da se u takmičenje na završnom Mastersu i poslednjem koji se održava pod svodovima velelepne O2 Arene u Londonu uđe sa što više akumulirane energije. Ubitačni ritam nastupa protiv ostalih sedam najbolje rangiranih igrača sezone zahtevao je najbolju moguću alokaciju svih resursa sa Novakove strane – čiji se nedostatak mogao primetiti u fizičkom padu od sredine prvog seta i narednih 7 gemova tokom meča drugogo kola takmičenja po grupama protiv Medvedeva – a zatim i u najgorem momentu po njega, taj-brejku odlučujućeg seta u polufinalu protiv Dominika Tima. U situaciji u kojoj vam sjajna igra protivnika nalaže da posegnete za rezervama fizičke energije i mentalne snage da biste joj parirali, čak i ako ste toliko blizu konačnom cilju kao što je Novak bio u tom polufinalu, i najmanji diskontinuitet u tom procesu dovodi do toga da noge stanu, da se ruka stegne, da udarci idu kraće i da se iz ofanzivne prelazi u pasivnu poziciju. Bez namere da se umanji zaslužena peta pobeda Tima nad Đokovićem – ovo je bio meč u kome je Novak bio doveo sebe u poziciju da odlučuje o njegovom ishodu. Da li se, onda, kroz njegov iznenađujući ishod može sublimirati sav uticaj vanrednih okolnosti ove sezone na našeg asa – i zaključiti nešto više od toga što stoji iza statističkog rezultata?

Odgovora na ovo pitanje može biti toliko koliko i čitaoca ovog komentara na tek završenu profesionalnu tenisku sezonu, ali neke stvari ne treba preuveličavati – barem ne još uvek. Sjajna novina za ovaj sport su sve učestaliji uspesi sve većeg broja mladih igrača, nove generacije koja je – odlično vođena teniskim stručnjacima (najčešće bogate igračke karijere i) modernih stručnih tehnika – pokazala da ume brzo i dobro da uči iz svojih i tuđih pobeda i poraza – i da je prevazišla tinejdžersko strahopoštovanje prema legendama, na bilo kojoj podlozi ili veličini teniske scene. Teško je objektivno analizirati oscilacije primećene kod nekolicine vodećih iz tih redova tokom ovako iskidane sezone, ali je Timov uspeh na Ju Es Openu (u finalu protiv Zvereva – takođe veliki uspeh za Nemca) pokazatelj da ni Grend Slem trofeji više nisu nedostižan cilj za njih. Naravno, najveće teniske scene (a još kada su i sablasno prazne, kao što je bio slučaj u Londonu, Parizu itd.) i dalje stvaraju nešto veću tremu u njihovim prvim nastupima – što često biva pogubno upravo na najvažnijim turnirima sezone – ali kada se nje oslobode, mladi asovi su u stanju da demonstriraju sav svoj raskošni talenat, kvalitete i poznavanje svih strateških finesa ove kompleksne igre – što je bilo toliko lepo prikazano u Londonskom finalu između Medvedeva i Tima. Ali, da li će već u neposrednoj teniskoj budućnosti pokazati i tu vrstu mentalne stabilnosti i dominacije koja bi ekspresno dovela do „velike smene“ na samom vrhu teniske piramide – ako na njoj vidimo prvoplasiranog Đokovića sa 17 Grend Slemova, te drugoplasiranog Nadala sa 20 i čak i odmornog i oporavljenog Federera za još jedan juriš na Grend Slem titulu (najverovatnije Vimbldonsku) sa njegovih 20?Odgovor bi glasio - ne – ako se Novak, Rafa i Rodžer budu pitali, a oni svakako nameravaju da zadrže to diskreciono pravo. Dok se teniska sezona ne bude vratila u normalne tokove, češća iznenađenja će biti moguća – ali je već sada evidentno da takvo stanje ne bi trebalo da potraje duže od početka letnje Američke turneje, sa Vimbldonom koji bi mogao da bude ovogodišnja prekretnica za proveru odnosa u svetu tenisa. Ako i dođe do pomeranja australijskog dela turneje na mart ili april, čemu bi onda najverovatnije prethodio deo turneje dvoranskog tenisa u Evropi, šljake u Južnoj Americi i turnira na Bliskom istoku – adaptibilnost će ponovo biti jedan od presudnih kvaliteta za postizanje trenutnih uspeha, i u takvoj situaciji je moguće očekivati poprilično ravnomerno raspoređenu „podelu plena“ među dvadesetoricom najboljih igrača ATP liste. Ali, ako se posmatra period od naredne dve (ili čak tri godine) – nije nemoguće da će mečevi starije generacije asova, predvođene Đokovićem, Nadalom, Federerom, Bautista Agutom, Fonjinijem, Vavrinkom, Nišikorijem i ostalima (nažalost, najverovatnije bez Del Potra i Mareja), pripadnika srednje generacije (Raonić, Dimitrov, Gofan, Karenjo Busta) i „novog talasa“ svetskog teniskog vrha biti krajnje neizvesni i bogatiji za dimenziju kvaliteta, strasti, iskustva i gladi za pobedom i dokazivanjem koju takva vrhunska sportska nadmetanja sa sobom nose.

I, kao konačnu ilustraciju apsolutnih vrednosti „stare garde“ svetskog tenisa, neka posluže sledeće reči mladog asa koji je skinuo poslednje zvezdice sa teniskog neba sezone 2020 Danila Medvedeva: da je svaki meč koji igra sa živim legendama tenisa za njega velika privilegija, i da bi voleo da mu „zlatna ribica“ u sledećoj sezoni ostvari sledeće tri želje: da osvoji što više turnira, da bude savršenog zdravlja – i da mu da moć da servira kao Ivo Karlović!

Ako je već tako, sve što se završava sa Novakom Đokovićem na prvoj poziciji i Doktor Ivom u željama budućeg velikog šampiona ne može biti toliko loše, makar i ova i ovakva teniska 2020!

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar