NIŠKI AMIŠ: Niška banja je NJEGOVO utočište!

Kristofer ne nosi sa sobom Bibliju, a mogao bi. Dovoljno je što ne pije rakiju i ne voli da se svađa, pa da meštani Donje Studene odmah vide da je neko neobičan među njima. Mršav, koščat, sa dugom bradom, naočarima i šeširom na uzanom licu, u džinsu s tregerima, podseća na farmere iz američkih vesterna. Ali teško da se neki njihov farmer prezivao Petrović, kao Kristofer.

Nije više Srbin nego što je Amerikanac, nije više miroljubiv nego što je vredan.Kristofer Petrović je amiš, pripadnik miroljubive, konzervativne hrišćanske grupe koja zazire od moderne tehnologije i naseljava neke krajeve Sjedinjenih Američkih Država. Ima ih 300.000, a među njima samo je 100 konvertita, ljudi iz drugih religija koji su prihvatajući tradicionalni način života i stroge principe, zadobili poverenje amiša i postali članovi njihove zajednice. Jedan od njih je Kristofer.

Na nedavnom putovanju po državi Njujork u jednom selu primetio sam ispred ambara parkirane bagije - tako amiši zovu svoje lake kočije - ali nije bilo vremena za zaustavljanje. Sada sam upoznao Kristofera i razgovaram s njim u - Niškoj Banji.

Život u amiškoj zajednici

Još dok smo bili u Americi prijatelj iz Niša, reditelj, erudita, radoholik, ljubitelj lokalne istorije i niških mehana Vladimir Ðorđević mi je - videvši moju reakciju na amiške kočije - rekao da u okolini Niša živi jedan srpski amiš. Pomogao mi je i došli smo do čoveka.

Rukujemo se. Na njegovim malim rukama ocrtava se radno iskustvo drvodelje, majstora sposobnog da sam napravi kuću, obrađuje zemlju... Zadebljanja na njegovim prstima kao CV govore da je sposoban radnik.

Iz razgovora ću saznati da je ispod slamnatog šešira sakriven dobar računovođa koji ideje za posao može da pretvori u stvarnost.

Pod rukom nosi zelenu fasciklu u kojoj je spakovan i pedantno arhiviran njegov problem i knjigu o selu na obroncima Suve planine gde su mu koreni - Donja Studena, nedaleko od Niške Banje. To bi ukratko bila dva razloga zbog kojih je u Srbiji.

„Moj otac je Srbin, čak su mi ljudi u Americi govorili da u meni ima nešto srpsko. Moja ličnost, temperament, snažna volja. To mi nisu govorili amiši, jer oni nemaju toliko razvijenu svest o karakteristikama drugih naroda", kaže Kristofer.

Slušao je priče svoga oca, čitao o Srbiji, a onda tokom proputovanja kroz istočnu Evropu isplanirao da jedan dan poseti selo odakle su davne 1912. njegov deda Denča i brat mu Pavle krenuli u novi svet, i sigurniji život. Pre četiri godine se obreo na autobuskoj stanici u Nišu, a kratak novembarski dan već je počeo da tamni.

Dolazak u Srbiju

Uzeo je taksi do Donje Studene, taksista ni da bekne engleski, a nije poneo naočare pa ne vidi šta je na papiru koji mu ovaj čudni stranac podmeće pod nos. Na papiru se nalazilo Kristoferovo porodično stablo.

Lutao je po selu koje je potpuno utonulo u mrak.„Nisam mogao da vidim ove planine okolo, mislio sam da sam u nekoj dolini", priča nam dok se vozimo prema Donjoj Studeni.

Prolazimo kroz naselja putem sa čijih ivica niču kuće. Nema ni 10 cenata nekakvog trotoara, neke uske stazice gde bi veštiji, trezan pešak mogao nogu pred nogu da se bezbedno kreće. Odmah uz put kuće, oronulih fasada, na zidovima i terasama suše se crvene paprike. Odavde ljudi odlaze, a glavni junak ove priče se vratio.

„Potok koji ide ispod skroz je zagađen. U njega se i dalje baca smeće. U većini zapadnih zemalja sve ovo bi bilo čisto, bilo bi moguće uživati dole pored vode", čudi se Kristofer.

Vladimir, koji je krenuo s nama, pokušava malo da ublaži i racionalizuje kritiku, koja je na mestu, turskim nasleđem. Turci su ovim prostorima vladali 500 godina, a nikad nisu brinuli mnogo o javnom prostoru.Drugi put Kristofer je ostao tri dana u Nišu i smestio se u hostel koji je tada držao naš zajednički prijatelj Vladimir, koji mu je dao detaljnija uputstva.

Tada je Kristofer ušao u seosku prodavnicu, a prodavačica, koja je govorila engleski, pomogla mu je da nađe nekoga ko zna njegove rođake i mesto gde je njegov deda rođen.

„On me je doveo ovde. Ja nisam ni znao za ovo mesto", lupka crnim, skromnim amiškim cipelama u kamen koji je nekad bio zid kuće njegovog pradede. Kuća se urušila, ali ostalo je nešto od zidova, a Kristofer već vidi šta bi od toga mogao da iskoristi. Život u amiškoj zajednici naučio ga je da bude praktičan i racionalan.

Zašto je bitno poreklo

Već treći put kad je došao da potraži dedinu krštenicu, ostao je 40 dana. Pošto nije mogao da nađe izvod iz knjige rođenih, morao je da nabavi dokaz da mu je deda Denča tu rođen.

„Tražeći dokumenta o poreklu, u katastru sam pogledao zemljišne knjige, gde sam video da sam naslednik imanja. I posle toga sam došao da vidim šta da uradim sa tom zemljom, da je prevedem na sebe, da uzmem srpsko državljanstvo, i evo tu sam već godinu i po i ništa od toga nisam završio, a imam svu dokumentaciju."

Ispostavilo se da Kristofer ima šumu, nekoliko parcela zgodnih za gajenje voća i povrća, deo zemlje gde bi napravio stolarsku radionicu i skladište...

Ni posle toliko vremena provedenog u Srbiji nije mu jasno kako neko može da seče tuđu šumu i da se šuma seče, a da se ne pošumljava. Onako pedantan kakav je, popeo se na tu čuku na kojoj se nalazi njegov deo šume i prebrojao stabla. Zna ih u grančicu. Kaže da bi za pedesetak smrča i jela mogao da dobije dobru cenu.

Pokazuje nam panj koji je na njegovom zemljištu u blizini stare kuće. Neko ga posekao. Dok se motamo oko ostataka ognjišta Petrovića, gega se prema nama starina, komšija s druge strane potoka, Vladimir Stanković se zove. Viče dok priča i malo zapliće jezikom.

„Živ sam, mi staremo, a mladi neće da rade. Evo sad mi došao ovaj komšija. Mladi neće da dođu da skinu paučinu, a ja sam napravio tri sprata, uveo struju. A njemu svaka čast što se vrateo. E, pitaj ga šta ima u madžursku padinu."

Ovde, tamo, pokazuje čvornovatim prstima, na čijim vrhovima špicevi crnih noktiju savijenih u obliku kandži pokazuju u pravcu parcele. Kristofer ga pita za broj parcele, ali stari to ne zna.

„Njegovo je. To je tvoje. Tamo. Da se dogovorimo da uzmem. Imam dokumente, ja sam preneo, a njina je trećina gore", viče Vladimir i uz umiljati smešak seoskog trgovca koji hoće nešto da istrguje na srpskom se obraća Kristoferu kao da ga ovaj razume.

Pitamo ga ko je isekao drvo na Kristoferovom delu imanja.

„Taj što je umreo. Novko", snađe se brzo komšija.

„Ali on je umro pre nego što je drvo posečeno", nasmejao se Kristofer.

U blizini ostataka stare kuće šumi izvor koji pada s nekih pet metara visine u bazen koji je branom zagradio sam Kristofer. Odatle će da izvede cevi i snabdeva se vodom. Mali vodopad skače u bazen i brboće, a odatle tok nastavlja mali seoski potok. Kad je sređivao to mesto, ispod vodopada je iskopao ogromnu količinu smeća.

Kako se to Kristoferova porodica obrela u Americi? Bilo je to davno. Početkom Prvog balkanskog rata, gladne i krvave 1912. godine. U ovom delu Srbije tada nije bio lak život - mnogo zakrvljenih naroda režali su jedni na druge. Opasnost je vrebala od Bugara, Turaka, Albanaca...

Glava kuće Jovan Petrović odlučio je da od svoja tri sina pokuša da spase bede dvojicu starijih, koji bi mogli da izdrže dug put do daleke zemlje iz koje su retko stizali glasovi od onih koji su otišli, a ti retki glasovi su pričali priču o dovoljno posla i pristojnom životu. Na put će krenuti Pavle i Denča, dečaci od 13 i 12 godina. Trusno vreme moglo je da donese barutne vetrove i kroz ovu dolinu ispod nekadašnjeg rimskog utvrđenja, kojom je nekad prolazio Via militaris, vojni put kojim su nekad rimske legije marširale od Singidunuma do Konstantinopolja.

Sudar mentaliteta

Najmlađi Jovanov sin Aleksa ostaće kod kuće, a ako bog da i izbegne ih kakva ratna nesreća, naslediće gazdinstvo i biti svoj čovek. Kad su braća krenula, njihov odlazak najviše je pogodio najmlađeg, Aleksu, koji se zakačio za Denčine noge, nije ga puštao, plakao je i grlio svog starijeg i omiljenog brata.

Imao je tada osam ili devet godina. Ali dvojicu naglo odraslih dečaka put nije više mogao da čeka. Morali su poći. To su svi detalji koje Kristofer ima o njihovom odlasku. Može se pretpostaviti da su došli do luke u Solunu, koja im je najbliža, a do tamo su mogli s trgovcima, na primer grčkim, čija je zajednica tada bila jaka u Nišu.

„Otišli su na brod i jedna od porodičnih priča je da je moj deda došao u Ameriku s malom vrećom zlata."

Porodica je podnela značajnu žrtvu da skupi sve što ima i pretvori u zlato kako bi sinovima pružila bolje šanse da počnu nov život, ali i da ih nikad više ne vidi.

„Došli su u njujoršku luku i prateći reku završili u Detroitu. Posle toga su se preselili u Pensilvaniju i tamo su živeli." Kristofer je došao do lista venčanih gde piše mesto i godina rođenja njegovog dede, kao i imena roditelja.

Rezultat žrtvovanja porodice Kristoferovog pradede i lomatanja njegovog dede sada stoji pred nama pod slamnatim šeširom. Krug je počeo s mladim zemljoradnicima koji su otišli u Ameriku, a počeo je da se zatvara s mladim amišem koji se iz Amerike vratio u Donju Studenu.

Kristofer je kršten u baptističkoj crkvi u kojoj su se venčali njegovi roditelji, što je bilo i očekivano jer mu je deda po majci baptistički sveštenik. Religiozan je od malih nogu, a na baptističkom univerzitetu završio je teologiju i istoriju. Zasmetao mu je snažan nacionalizam koji je primetio u baptističkoj crkvi. Bio je u verskoj školi godinu dana posle terorističkih napada u Njujorku 11. septembra 2001, kad su vernici počeli da pevaju patriotske pesme.

„Za mene su crkva i država odvojene. Isus nas nije učio nacionalizmu, toga nema u Novom zavetu. Ne mogu da prihvatim to što vlada toleriše abortus, ubijanje nerođenih ljudskih bića, tolerisanje istopolnih brakova... Nisam mogao da nastavim s tim jer to nije društvo koje udovoljava Bogu.

"Smatrao je i da su moralni standardi i disciplina popustili kod hrišćana u Americi. Zato je napustio baptiste u 23. godini i zaključio da su amiši dobar izbor. Počeo je da ide u menonitsku crkvu. Menoniti su, recimo, korak bliže amišima, ali voze automobile i koriste električnu energiju.

Čime se bave amiši

Zatim je posetio amiše u 13 država. Kad je odlučio da postane jedan od njih, prihvatio je njihove standarde, učenja i način života, a oni su njega prihvatili kao hrišćanina i člana svoje zajednice.

„Dali su mi posao, kočije, mesto da stanujem. Nije mi bilo teško da se uklopim u njihove običaje i način života, to je bilo uživanje za mene. Učio sam da upravljam kočijama i konjem, ali radio sam ono što volim i tako sam postao veći amiš nego neki rođeni amiši."

Prva zajednica u kojoj je živeo tri godine bila je u Indijani. Onda se preselio u konzervativniju i tradicionalniju zajednicu u Virdžiniji, pored grada Bleksburga.

„Mi smo saosećajni ljudi koji su nenasilni, veoma smireni, stidljivi, manje emotivni, rezervisani. Ali nisu svi amiši isti, ima nas najmanje 13 tipova, koji variraju zavisno od odnosa prema tehnologiji. Izbegavamo zabavu kao što su filmovi ili sport, za koje smatramo da nam ne donose korist."

Kad je odlučio da ode u amiše, njegovi roditelji su bili ljuti. Otac zato što je ulagao u njegovo obrazovanje, a majka mu je zamerila što nije patriota i neće ići u vojsku. Imali su i teološku raspravu jer su bili zabrinuti za njegovo spasenje.

Na amiškim venčanjima pevaju se pesme koje potiči iz knjige napisane pre 500 godina. Peva se na nemačkom, odnosno na posebnom dijalektu. Amiši, priča on, potiču iz Švajcarske, migrirali su u istočnu Francusku i južnu Nemačku pre nego što su otišli u SAD. Zadržali su nemački jezik.

„Ovde u Nišu ljudi blenu u mene, podsmevaju mi se, ali za mene to nije ništa nenormalno. Ljudi to rade zato što smo različiti. Mi smo različiti već 500 godina. Ubijani smo zbog vere pre 500 godina. Ne zato što smo učinili nešto nemoralno, već zato što smo uvek verovali u odvojenost crkve od države. Još koristimo molitvene knjige iz 16, 17. ili 18. veka."

Amiška služba u crkvi traje tri sata, a kad imaju pričešće, onda šest sati.

„Sve to vreme naša deca sede, ona se ne igraju, ne idu napolje, samo sede i slušaju. Oni su tako naučeni. Za to treba vremena. Mi koristimo klupe bez naslona zato što nemamo crkve, već se sastajemo u kućama ili u školi i donesemo klupe, a jedna familija obezbedi hranu."

Da li je dozvoljeno da nekad istučete dete, pitam ga.

„O da, to ja standardna procedura. Ali to mora da bude samo iz ljubavi i u vaspitne svrhe."

A da li je dozvoljeno da muškarac istuče ženu?

„To se nikad ne toleriše, nema šanse. Muškarci i žene imaju drugačije uloge, ali su jednaki u društvu."

Žene i muškarci u crkvi sede odvojeno, odeća žena je dugačka i skromna, glave pokrivaju maramom.
A kako se amiši udvaraju?

Prvo momak pita oca devojke za dozvolu. U vezu se ne ulazi ako ne planiraš da se njome oženiš.

„U zajednici se svi poznaju, znaš joj i roditelje i braću i sestre, znaš ako je neko uradio nešto loše.

Kako izgleda brak u amiškoj zajednici

Vidiš ako je devojka malo liberalnija, ako je njena marama malo više pomerena nazad, ili je boja njene haljine malo svetlija, možda je uhvaćena da vozi bicikl..."

Kad otac da dozvolu, čeka se nedelja i tada između jutarnje službe u crkvi i večernjeg pevanja momak ruča s porodicom devojke i provede nekoliko sati s njima, ali bez fizičkog kontakta.

„Pola godine ili godinu kasnije, viđate se jednom nedeljno u prisustvu roditelja, čak bez držanja za ruke, i ako je sve u redu, pitaš je da se uda za tebe".

Mlada i mladoženja traže pomoć od prijatelja da pripreme i serviraju jela za venčanje. Veliki deo amiša svoje buduće supruge upozna baš na venčanjima svojih prijatelja, jer se tamo druže. Kasnije porodica naraste jer obično imaju po petoro ili šestoro dece.

Pošto amiši rade i veoma dobro zarađuju od poljoprivrede i stolarskih radova, oni imaju svoje kompanije, pa tako i svoje kompjutere, koji se koriste samo za vođenje knjiga, štampanje ugovora, računa i nemaju pristup internetu, nemaju zvuk, igre i slike.

„Imamo servis preko kojeg šaljemo imejlove. Pošaljemo tekst faksom u firmu i dole napišemo imejl adresu i oni to za nas pošalju. Koristimo snagu vazduha umesto struje, kompresor koji sabija vazduh u creva na koja se kače alati koji koriste snagu vazduha, tako bušimo, zavrćemo šrafove... Za mnogo stvari imamo alternativna rešenja i ne koristimo električnu mrežu kao ostali građani, ali ipak imamo svoje osvetljenje, veš-mašine i ostala sredstva na alternativni pogon."

Koliko pojedinim zajednicama ide dobro najbolje ilustruje podatak da jedna amiška zajednica iz Pensilvanije poseduje polovinu zemljišta celog okruga. Ta zemlja vredi oko 20 milijardi dolara, jer je prosečna cena hektara od 25.000 do 30.000 evra. U proseku svaka amiška porodica u toj zajednici ima oko 15 hektara zemlje.

U svojoj zajednici Kristofer je sam napravio lepu kućicu, svu drvenariju unutra - od parketa do polica za knjige sam je izradio, imao je konja, dva bagija - jedan radni, jedan paradni... I sve što je naučio tamo, sve radne navike spreman je da prenese ovde, u selo svojih predaka.

Državljanstvo i zemlja na koju jedini ima pravo nasledstva su problemi koje Kristofer drži u zelenoj fascikli. Amiši su vrlo strpljivi i ne pokazuju emocije, ali iskustvo sa srpskom birokratijom izgleda da je uticalo na našeg jedinog amiša i mada uvek govori tiho, smireno i razložno, kao da ga je malo izvelo iz takta. U SAD, odakle on dolazi, postoji zakon, iz zakona proizilazi jasna procedura i tu nema iznenađenja i improvizacija.

„Skupiš dokumenta, odeš u policijsku stanicu, ako ti fali neki dokument, odeš eventualno još jednom, i to je to."

U policijskoj stanici u Nišu kao da nisu znali šta će s njim. Nisu imali da mu daju formular da popuni, nisu mogli da mu objasne proceduru, on pozove Beograd, kao višu instancu za savet, ovi mu kažu da ponovo ode u policijsku stanicu.

„Ovde sam protraćio godinu dana posećujući policiju, dok na kraju nisam popunio ovaj formular", vadi papir i pokazuje ga, a na njemu datum 11. februar 2015, i od tada ni pisma ni razglednice. Valjda će neko iz MUP videti ovaj tekst i izvući Kristoferov zahtev iz neke gomile i dozvoliti čoveku - kad je već usred epidemije ljudi željnih da pobegnu odavde zapeo da dobije srpsko državljanstvo - da ostane ovde, obnovi kuću svoga pradede i počne da obrađuje svoju zemlju.

U međuvremenu Kristofer piše za biznis žurnal koji izlazi u Americi i namenjen je, uglavnom, amiškim zajednicama. Piše i za jedan magazin koji se bavi putovanjima, jer Kristofer mnogo putuje koristeći jeftin prevoz lou-kost kompanija. Pošto ima diplomu iz teologije i istorije, dva puta godišnje piše istraživačke radove za istorijski magazin i od toga ima neki prihod.

Kad je mladi i pomalo neobični Petrović stigao iz Amerike, rođaci su bili ushićeni, svi su hteli da ga vide, da pričaju s njim, da ga posete. Došao je čovek, vuklo ga, ne kažu džabe krv nije voda, ali kad je počeo da koristi svoju zemlju, neki su promenili odnos prema njemu.

Vodi nas po svom imanju i pokazuje gde bi šta napravio. Uglavnom su to male, rasparčane parcele. Kad je hteo da spoji i proširi prostor oko kuće, dao je ponudu za susednu parcelu od 12 ari, a kontraponuda je bila 20.000 evra.

Na putu prema Nišu ima baš jedno lepo ukvadraćeno parče zemlje i to je jedino od onoga što treba da nasledi, a da ga je neko u međuvremenu koristio. Njegovi dalji rođaci posadili su voćnjak, koji nije održavan i veliki broj stabala je natruo. Kristofer je već bio skoro godinu dana u Srbiji, predstavio se ljudima i sve ih obavestio da bi želeo da koristi svoju zemlju, raskrči je i učini produktivnom.

„Kad sam počeo da sečem drveće, moji rođaci su se uznemirili. Govorili su: ‘To je naš voćnjak', a ja sam im rekao, ali on je na mojoj zemlji. Kao hrišćanin koji sledi Isusa hteo sam mir, tako da sam se sreo sa jednom rođakom koja je advokatica i koja mi je pretila, jer je njen otac posadio to drveće. Pitao sam šta mogu da uradim za nju da bismo izgladili odnose. Ona mi je rekla: ‘Želim sve'."

Parcela koja je u pitanju toliko je bila zarasla u travu i šiblje da su je meštani zvali džungla. Niko je nije održavao. Advokatica i njena majka su čak napale Kristofera da je porušio kapiju, ali kapija je bila tu, samo zarasla u žbunje i travu pa je niko nije mogao videti. Mesto niko nije godinama održavao, nikome nije bilo potrebno dok se nije pojavio neko ko bi od toga mogao da napravi parcelu koja donosi novac.

Jedna komšinica iz Donje Studene tražila mu je da dođe u njenu kuću i svim ukućanima kupi po čokoladu i po dva litra „kole", a to sledovanje je čak i beba trebalo da dobije. S njim je u prodavnicu otišao čovek koji se s Kristoferom sporazumevao na nemačkom i birao najskuplje i najveće čokolade. Kristofer možda izgleda neobično, ali nije blesav, pa je pohlepnog meštanina s nekoliko reči vratio na svoje mesto, stavljajući mu do znanja da troši svoj novac i odlučuje šta će i koliko da kupi.

Ipak, starijim ljudima je drago kad vide nekog mlađeg da hoće da se vrati u selo i radi. Dok smo pričali s Kristoferom o njegovim planovima da otvori stolarsku radionicu u kojoj bi mašine dobijale energiju s obližnjeg potoka, koji bi pokretao vodeni točak, dva čoveka su zastala i porazgovarala s Dadom, našim foto-reporterom, i ostavila za Kristofera tri jabuke.

Osim o poljoprivredi, Kristofer ozbiljno razmišlja i o stolariji, o radionici u kojoj bi pravio skup nameštaj za klijentelu iz Beograda.

„Kad sam živeo u amiškoj zajednici u Indijani, pravio sam stolariju. Pravili smo za srednju klasu, ali i za bogate ljude. Koristio bih vodeni točak za energiju, a ljudi bi mogli da dođu ovde i naruče stolariju kakvu hoće."

"Ako mi srpska vlada dozvoli da imam legalno vlasništvo, investiraću svoje vreme i novac. Osećam ovo kao svoj dom, ali imam i praktičnu stranu. Sreo sam mnogo finih ljudi, ali veoma malo s vizijom i radnom etikom s kojima bih mogao da radim na tome", kaže Kristofer i dodaje da oseća svoje srpske korene i srpsko etničko poreklo zato što je generacijama očeva strana familije živela u Srbiji i bila oblikovana iskustvom života ovde.

Smatra da je i sam na neki način tako oblikovan, ali mu se ideja da su Srbi izabrana nacija čini problematičnom, „jer Bog je stvorio ceo univerzum i nema smisla reći za neku naciju da je posebna".
„Poštujem Srbe, ali mi smeta to veličanje i zanesenjaštvo, a pogledajte samo kako je Srbija izlazila iz ratova. To su bili toliki gubici da se ne mogu nazvati trijumfom bez obzira na to što su bili na pobedničkoj strani. Pogledajte, na primer, kako se brzo Nemačka oporavila posle Drugog svetskog rata. Ovde to nije slučaj i za to mora postojati razlog."

A razlog je možda u sledećem. Kad završi neki posao, on ima snažan osećaj zadovoljstva.

„Ovde ljudi kao da nisu radosni kad rade, kao da nemaju motivaciju. Mislim da su te stvari povezane. Ovde ima malo više ljubavi za rakiju, za televiziju i nema zadovoljstva u dobro provedenom danu u poslu", zaključuje jedini srpski amiš.

Dobro, Kristofere, kako ljudi da se odreknu rakije i ostalih navika koje si pomenuo?

„Tako što će okrenuti svoje srce Bogu i posvetiti svoj život Isusu. Ljudi bi trebalo da proučavaju Bibliju, da se okupljaju kao hrišćanske zajednice koje priznaju ekumenska verovanja crkve", objašnjava on.

U Studeni se pre svih ratova dobro živelo.

„Čitao sam putopis jednog autora iz 1915. godine, koji je za okolinu Niša ovde u brdima napisao da je veoma čista i da se zemlja održava i obrađuje. Tada su radili mlinovi, a stariji su mi pričali da je moja familija nekad ispod izvora u selu imala mlin. A vidite sada kako se ovde živi."

Mnogo toga Kristofer posmatra kroz religijske metafore i dok prolazimo kroz krajolik oivičen planinskim vrhovima, popunjen neobrađenim zemljištem, priseća se Starog zaveta. Kad god u njemu naiđe na zemlju koja nije kultivisana, gde je vinograd zapušten, gde nema voća za berbu, to ukazuje na Božji sud. U starozavetnim vremenima ljudi su patili duhovno i materijalno, to je, kaže, uvek povezano.

Zahvaljujem mu se dok krećemo na večeru, a Vladimir se smeje: „Za šta mu se zahvaljuješ? Što nas je rečima naslikao baš onakve kakvi smo?!"

Završavamo radni dan zadovoljni. Zbog našeg zadovoljstva poslom zadovoljan je i Kristofer. Možda je ipak pogrešio u nekim procenama. Sedamo u „Nišku mehanu" i posle malo ustručavanja pred amišem naručujemo rakiju s kantarionom. Kristofer mirno sedi, polako žvaće i pije vodu. Kako smo se opustili, Vladimir i ja počesmo meso da zalivamo špricerom. Ma zna nas amiš u dušu, razmišljam i već - tako emotivno uzdržanog - čoveka počinjem da grlim.

„Dvojica od nas četvorice za ovim stolom idemo u pakao", smeje se Vladimir.

„Foto-reporter će to da fotografiše", dodaje Dado.

„A amiš će da se moli za vaše duše", kaže Kristofer.

„Do tada ćemo mi da uživamo", moja je morala da bude poslednja.

Izvor. newsweek.rs
Foto: juznevesti.com

 

 

Pratite nas na društvenim mrežama

Preporučene vesti



Podeli novost

HappyTV

                   Nedelja 

04:30  Rano jutro
06:45  Dobro jutro Srbijo
09:00  Bolja zemlja
11:00  Prelo u našem sokaku
11:55  Vesti
12:00  Prelo u našem sokaku
12:55  Vesti
13:00  Prelo u našem sokaku
14:00  Vesti
14:05  Parovi - Nedeljni ručak
16:00  FILM
17:30  Telemaster
18:10  Glamur specijal
19:00  Upoznajte Parove
21:00  Parovi - Izbacivanje
02:30  Parovi - Noćobdije
04:30  Rano jutro