17°C

Beograd

Photo: arhiva

Izvor: telegraf

ZAŠTO NEKI LJUDI NE VOLE? Psiholog otkriva intrigantne činjenice

Nije preterano smatrati da je najveća nesreća za ljude i ovu planetu na kojoj oni žive – katkad potpuna, katkad delimična – nesposobnost jednog velikog broja ljudi da vole.

U FOKUSU:

(UŽIVO) VUČIĆ NA VOJNOJ VEŽBI "ODGOVOR 2021": Predsednik stigao na Pasuljanske livade, počeo drugi deo (VIDEO, FOTO)

POTERA, PA HAPŠENJE: Vozio bez dozvole, napao policajca i pokušao da pobegne

RUSKE DIPLOMATE NA UDARU: Ukrajina sprema odgovor na hapšenje konzula

HAOS U PORTLANDU: Neredi na demonstracijama, pljačke, uništavanje imovine

NOVAK IH ČEKA: Poznat spisak učesnika Serbia Opena! Sve je spremno za spektakl

Isto tako ne izgleda mi nimalo preterana misao da se čitavo čovečanstvo i zemlja pod njim održavaju pre svega zahvaljujući onim malobrojnim ljudima koji su u stanju da vole.

Prisećam se jedne stare jevrejske legende koja kaže da svet počiva na trideset šest pravednika i da gubitkom samo jednog od njih patnje sveta bi postale tako teške i surove da bi bile u stanju da otruju i dušu deteta.

Nije li se ovaj broj pravednika u svetu već počeo da smanjuje?

Vrlo je verovatno da bi mnogi bili začuđeni kada bi čuli da je samo mali broj ljudi zaista sposoban da voli. Proveravajući sami sebe, upitali bi se: zar nisu pružili toliko dokaza svoje ljubavi prema roditeljima, deci, siromašnijoj rodbini, zar nisu davali priloge unesrećenima, zar nisu pokazali ljubav prema otadžbini onda kada su je branili?

Otkrića savremene psihologije i psihopatologije o suštini ljudske prirode i skrivenim potencijalima koji iz nesvesne psihe deluju i u osnovi upravljaju ljudskim postupcima u priličnoj su meri odrekla čoveku ulepšanu predstavu koju je o sebi stvorio i za koju je verovao da je može trajno održati. Uostalom, dovoljno je poći već i od jednostavnog pitanja: otkud toliko zla, nesreće i nepravde u svetu kada je većina ljudi uverena u ispravnost svojih postupaka, časnost svojih namera i iskrenost svoje ljubavi?

Trebalo bi, naravno, pre svega definisati pojam ljubavi, što nije jednostavno. Izbegavajući da odemo u krajnost pa da ljubav podižemo na nedostupan presto, „čiste, idealne, platonske ljubavi“, ili da ljubav svedemo na lepši izraz za zadovoljavanje osnovnih nagonskih potreba, ili samo na „maskiranu sebičnost“, biće dovoljno da se poslužimo rečima upravo jednog vrsnog psihoanalitičara.

Oto Fenihel kaže: „O ljubavi se može govoriti tek kad razmišljanje o objektu dostigne toliki stepen da je vlastito zadovoljenje nemogućno ako se i objekt ne zadovolji“. Ako ove Fenihelove reči ne shvatimo doslovno, onda smo na dobrom putu da stvarno razumemo pojam ljubavi. I tada nam ljubav neće više izgledati kao trenutak inspiracije ili slučajna spontanost izlivanja osećanja, već kao zadatak i trud.

Ne ulazeći u složeno poreklo naše potrebe za ljubavlju, i to ne samo potrebe da se primi ljubav od drugih, već i one značajnije, iako izvedene i sekundarne, da se ljubav drugima pruži (i to bez svesnog ili češće nesvesnog očekivanja da će ona biti uzvraćena ili na bilo koji način i bilo kada „naplaćena“), želimo ovde da iznesemo najčešće razloge zbog čega ljudi nisu u stanju da vole, ili, kao što smo to u naslovu istakli, teško mogu da vole.

Teškoćama voljenja prilazimo isključivo kao dijagnostičari i sagledavamo ih samo sa psiholoških pozicija, svesno se ograđujući da budemo i terapeuti, ili da ovaj problem osmotrimo i sa nekih drugih, sigurno značajnih i opravdanih stanovišta.

Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen.

Ili, na drugi način rečeno, koliko smo i s kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko ćemo biti u stanju da volimo i mi druge. Roditelji koji nisu želeli dete ili su ga želeli, ali odmah osle rođenja, bilo iz koga tragičnog razloga, koji je mogao doći spolja ili iz samih roditelja, ovo dete nisu stvarno prihvatili niti ga zavoleli, stvaraju, često i bez svoje volje, uslove patološkog razvoja deteta.

Mada se s pravom ističe da je za pravilan psihički rast deteta neophodna ljubav oba roditelja, ima dosta primera u  životu koji pokazuju da je katkad i ljubav samo jednog roditelja dovoljna. Pod uslovom da se izbegne preteran, pa i bolesni vid ljubavi prema detetu.

Ljudima je teško da vole jer su ljubav od roditelja doživeli pomešanu sa mržnjom, grubošću i surovošću. 

PROČITAJTE JOŠ:

AMSS: Saobraćaj otežan zbog magle i mokrih kolovoza

NOVI TERMIN: Beograski maraton pomeren zbog korone

PREPORUKE NUTRICIONISTA: Ovo su namirnice koje ubrzavaju i usporavaju metabolizam!

NE TREBA VAM FLASTER! Zaustavite krvarenje za 10 SEKUNDI!

Treba najpre raščistiti sa iluzijama da postoji neki čovek (znači i roditelj) koji bi bio u stanju da gaji prema bilo kome čistu ljubav, i to u nekom zamišljenom, neprekinutom toku. Čovek je u dubini svoga bića ambivalentan, sklon da voli i mrzi jednu istu osobu ili stvar. Nije bilo malo primera u životu, naročito u odnosima roditelj-deca ili u ljubavnim odnosima, da se neka „velika ljubav“ pretvori u divlju mržnju. Ali i obratno, mada ređe, da je mržnja pretočena u ljubav.

Upravo zbog ove prevrtljivosti ljudske prirode, koja dolazi od imanentne prisutnosti „dobrog“ i „zlog“ u čoveku (koju je hrišćanska kultura Zapada jače doživela i istakla od one azijske na Istoku), dete rano doživi, gotovo bih rekao na arhetipski način, ovaj dualizam i rano stekne veliku nesigurnost s obzirom na odnos prema ljubavi. Uzmimo samo kao primer, nimalo redak, da dete u toku samo jednog dana doživi naglu promenu raspoloženja jednog od roditelja – a ono doživljava afekte svojih roditelja naročito jako.

Ljubav i mržnja menjaju se brzinom promena prolećnog neba.Detetu onda ne ostaje drugo nego da – pošto je preko straha doživelo ovu smenu – ili da sebe dalje razvija tako što će da se poistovećuje s roditeljima, postajući postepeno kao roditelji, ili postaje nepoverljivo prema svakom ispoljavanju ljubavi, bilo da ljubav dolazi iz okoline ili, kao impuls, iz sopstvene duše.

Ljubi bližnjeg svoga kao samog sebe.

Tako kaže stara mudrost. Jedan od vrlo značajnih razloga zašto ljudi ne vole ili teško zavole drugog je u tome što ne vole sami sebe. Rasprostranjena je zabluda da ljudi u najvećem broju vole sebe. Istina je obrnuta. Poznati francuski pisac Monterlan s pravom je pisao: „Ubeđen sam da je najveći neprijatelj čovekov u njemu samom“.

Zašto je to tako?

Zaista, kada se bolje zagledamo u ljude iz naše okoline, zapazićemo da mnogi ne vole sebe svesno, još češće nesvesno.Razlozi za ovakvo duboko odbijanje prihvatanja sebe mnogobrojni su. Da pomenemo samo neke: razočaranje koje su jednom priredili svojim roditeljima rušeći im sliku koju su ovi izmislili o svojoj deci, delovalo je depresivno pre svega na njih same; doživljeno razočaranje u idealiziranu sliku, fizičku ili psihičku, koju su o sebi ljudi stvorili, a koja nikako nije u stanju da se uklopi u realnost.

Ljudi, drugim rečima, ne vole sebe zato što su se u životu pokazali onakvim kakve sebe nisu zamislili, ili kako ih drugi nisu zamislili. Najveći broj ljudi, zatim, voli sebe narcisoidno. Ako je voleti sebe narcisoidno, katkad, dovoljno nekom novom Narcisu, ovakva ljubav se pokazuje kao velika prepreka i njemu samom za odnose sa drugim ljudima, posebno u odnosima drugih ljudi prema njemu.

Poznato nam je da ovakav tip ljudi teško može da zavoli zato što su imali roditelje koji su im poklanjali preterano mnogo pažnje; zato što su doživeli strah, realan ili umišljen, da ih roditelji nisu dovoljno voleli ili zato što su i sami imali narcističke roditelje. Ishod u svim slučajevima isti je: pojačana ljubav prema sebi.

Sebičnost ovakvih ljudi posledica je nemanja prilike da se postane individua.Treba ovom prilikom napomenuti da u toku odrastanja postoji jedna faza kada je sebičnost normalna pojava. Zato što je pojačano bavljenje sobom i pojačana naklonost prema sebi izraz borbe za samostalnost i nezavisnost, borba za svoje ja. Nažalost, ova faza kod mnogih traje čitav život.

Rascep između erotike i seksualiteta je veštački.

Veštački odeljujući erotiku od seksualiteta, zbog pogrešne ili preterane identifikacije u detinjstvu (najčešće s roditeljima suprotnog pola), odrasli čovek je u erotično-seksualnom rascepu, pa ili „voli“ partnera, pri čemu je u intimnim odnosima impotentan, odnosno frigidan, ili „ne voli“ partnera, pri čemu je sa njim seksualno uspešan.

Nije teško u ovakvom rascepu prepoznati tragove nerazrešenog Edipovog kompleksa. Kao što smo već naglasili, sve pomenute i mnoge nepomenute varijacije teme „ne moći voleti“ imaju koren u greškama vaspitanja u ranom detinjstvu. Moramo priznati da nam se čini kao da se neke od ovih grešaka, koje su izgleda neizbežne, „lepe“ za pojedine crte ljudskog karaktera u kojima ima nešto od „primordijalne prirode“, nečega što je urođeno.

Na sreću, sve psihološke i psihopatološke šeme, pa i ovu izloženu, život često demantuje i prevazilazi, iako se jedan dobar deo čovečanstva vlada po njima. Dovoljno je, ipak, znati da se ljubav, kao i sve što je skupoceno i krhko u nama, mora negovati i gajiti. Prirodnoj težnji prema ljubavi potrebni su povoljni uslovi za razvoj.

Jer voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo  veći da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane onakav kakav može da bude.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE.

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar

Povezane vesti