20°C

Beograd

Photo: Ininstagram/Printscreen/drbisa

Izvor: Žena.blic.rs

BISA JE LEČILA GENERACIJE I OTIŠLA U PENZIJU: Suze i cveće za omiljenu doktorku

Doktorka Bisa nije znala za radno vreme i nikada nijednog pacijenta nije vratila sa vrata svoje ordinacije. Kad oni nisu mogli njoj, ona je išla u posetu njima. Zato je njen ispraćaj u penziju bio najemotivniji događaj koji se u skorije vreme desio u beogradskom DZ „Stari grad“.

NAJVAŽNIJE

BOKAN U "ĆIRILICI": Istorijsko pitanje - Drezden na sudu, dupli aršini i Srbi između istine i laži

ZAVRŠEN SASTANAK VUČIĆA I ŠAPIĆA: Ujedinjenje do kraja maja

Momirović POTVRDIO: Do kraja godine puštamo novu prugu rad

Na svoj rođendan, 5. maja, prim. dr Biserka Bisa Obradović (65), specijalista opšte medicine, otišla je u penziju nakon 35 godina rada. I tog poslednjeg radnog dana pregledala je svoje pacijente u Domu zdravlja „Stari grad“. Bilo je tu i suza i cveća, jer je doktorka Bisa, kako je svi zovu, svojim pacijentima i kolegama bila i prijatelj, podrška, savetnik. 

- Za sve ove godine lečila sam čitave porodice, nekoliko generacija, pa sam pomala tužna što više neću moći da brinem o njihovom zdravlju. Mnogi ne mogu sebi da priušte pregled u privatnoj praksi, gde nastavljam da radim. Ali u isto vreme sam srećna što vidim da sam svoj posao radila na pravi način, to mi govore emotivne reakcije mojih pacijenata i kolega na moj odlazak u penziju. I uvek ću biti tu kad im bude potrebna moja pomoć i savet – kaže.

Mogla je i doktorka Bisa poput mnogih da u penziju ode sa odmora, ali nije htela. Želela je da poslednji radni dan provede sa svojim pacijentima i kolegama. I prethodni dan je provela na dežurstvu 13 sati.

– Zamolila sam direktorku da moja stažerka, dr Anđela Ratković dođe na moje mesto i da preuzme celu moju kartoteku. Ona je sada u kovid ambulanti i tamo je već svi zovu Bisa dva.

Radni vek baz dana bolovanja

U Domu zdravlja „Stari grad“ dr Bisa je počela da radi kad je njen sin imao pet godina, a ćerka pet meseci, ali bez obzira na sve teškoće koje joj je život donosio, nijednog jedinog dana nije bila na bolovanju.

– Kada sam imala lakšu saobraćajnu nesreću, išla sam na posao sa šavovima nakon dve operacije. Kada sam imala kovid, koristila sam godišnji odmor. Jednostavno, osećam zadovoljstvo što sam se predala svojim pacijentima. Za mene ne postoji radno vreme, umesto do 20 sati kada se zatvara Dom zdravlja, ja sa svojim pacijentima ostanem i do 22 sata. Nikada nisam vratila nijednog pacijenta niti sam odbila da im izađem u susret ako me nešto zamole, a odlazila sam i u kućne posete kada moji pacijenti nisu mogli da dođu u Dom zdravlja.

Volontiram u Crvenom krstu 52 godine

Da će biti lekar i humanista Bisa je odlučila još u šestom razredu osnovne škole. I tako je i bilo. Osim što je predana pacijentima, ona je već 52 godine volonter Crvenog krsta Srbije.

– Sa radom u Crvenom krstu prvi put sam se srela u šestom razredu osnovne škole posle jedne velike poplave u Svilajncu i to je obeležilo moj život. Crveni krst Srbije je tada decu iz tog kraja poslao u odmaralište u Kuršumlijskoj banji, a ja sam s oduševljenjem posmatrala volontere koji su nam svakog dana organizovali razne aktivnosti. Tada sam se zapitala kako mogu da im se pridružim. Rad u Crvenom krstu pomogao mi je da budem dobar lekar, dijagnostičar i humanista. 

Kada je došla na studije u Beograd, osnovana je i sekcija Crvenog krsta na Medicinskom fakultetu, u koju se Bisa odmah uključila, a kasnije i postala predsednik te organizacije. Sa radošću se seća tog perioda.

Posećivala ih je i Štefica Špiljak, potpredsednica Crvenog krsta SFRJ, čiji je muž bio premijer zemlje, što je za volontere bila velika čast, kao i dr Roza Papo, čuvena žena sa činom general-majora sanitetske službe JNA.

– Kada je 1980. umro predsednik Tito, šest dana i šest noći su volonteri, među kojima sam bila i ja, proveli na ulicama pružajući pomoć ljudima koji su čekali u redu za mimohod. Zbog toga smo dobili i priznanje Predsedništva SFRJ.

Kad našminkam povredu, ljudi zovu Hitnu pomoć

Bila je i prvi đak Julije Bertram, specijalizovane za šminkanje povreda, nosioca medalje „Florens Najtingel“ i dobitnice Zlatne arene za šminku i specijalne efekte u filmu „Variola vera“. Toliko je, kaže, i ona dobro izučila taj zanat da se dešavalo da neko priđe i počne da ušiva ranu, misleći da je osoba stvarno povređena.

Rukomet je bio moja velika ljubav

Bisa je rođena u selu Kušiljevo, a njeno ime našlo se u knjizi najpoznatijih ljudi iz ovog kraja. Gimnaziju je završila u Svilajncu kao nosilac Vukove diplome i đak generacije. Bila je i prvi golman Rukometnog kluba „Radnički“ iz Svilajnca.

– Moje drugarice i ja, na čelu sa profesorom Pavlom, bile smo osnivači kluba, a potom smo beležili prve uspehe u njegovoj istoriji. Sada je RK „Radnički“ član prve lige. Po završetku gimnazije dobila sam stipendiju Titovog fonda, što je za mene bila velika zahvalnost, ali i obaveza. Rukometom sam nastavila da se bavim i u Beogradu, prvo kao golman medicinara, a zatim kao rukometni sudija, ali studije i rad u Crvenom krstu nikad nisu smeli da trpe zbog toga.

Najponosnija je na svoju decu, Marka i Milicu, koje je takođe zarazila ljubavlju prema volontiranju.

– Ćerka u šali kaže da je ona bila volonter i dok je bila u mom stomaku, jer sam do pred sam porođaj bila sekretar Crvenog krsta na Savskom vencu.

Happy BSC je spremio za vas najmoderniju mobilnu aplikaciju da biste nas lakše pratili i bili u toku sa svim vestima. Našu aplikaciju možete preuzeti za ANDROID i iPHONE.

Komentari korisnika (0)


Ostavite komentar